Примери

„МИН ДИВ СВРЉИГ”, ЈЕДНА ОД НАЈБОЉЕ ПРИВАТИЗОВАНИХ КОМПАНИЈА У СРБИЈИ
Све за брзе пруге
Купила их је фирма из исте бранше и у развој производње уложила озбиљан чист капитал. Нико није отпуштен, све обавезе су измирене, подигнути и обим и квалитет производње, скоро 90 одсто робе се извози на најзахтевнија тржишта

Кад су уортачили традицију, знање и искуство, добри плодови нису могли изостати чак ни у ова тешка времена. Пробили су се и на српском и на иностраним тржиштима: у Немачкој, Шпанији, Белгији, Француској, Швајцарској, Шведској, земљама у окружењу Србије.
Фирма је основана још 1884. као радионица за одржавање и ремонт железничких возила. Добила је јединствено име: „Машинска индустрија Ниш”. Оспособила се за прераду свих врста метала, али је окосницу производње чинио железнички програм. Када је у минулој деценији започет процес приватизације, био је то холдинг са десетак мањих предузећа. „МИН Сврљиг” продат је породичној компанији „ДИВ” Томислава Дебељака из Самобора, која у свом саставу има фабрике вијака у матичном граду и у Книну.
Тада је започет нови успон. За разлику од других предузећа из некадашњег холдинга МИН, у сврљишкој фабрици након приватизације нико није отпуштен. Уграђена је најсавременија опрема, па су они данас једини балкански произвођач вијака, колосечног прибора, делова за шинска возила и бетонских прагова. Добили су и ново име: „МИН ДИВ Сврљиг”.
Генерални директор ове компаније Милорад Старчевић некада је руководио сличном фабриком у Книну. Његово знање и умеће било је веома цењено. Чим су минули ратови на југословенским просторима, понуђен му је посао у Сврљигу. Дошао је и остао, заволевши овај крај и људе. Природа и људи, каже, подсећају га на његов родни Книн. За овог машинца, дипломца београдског Машинског факултета, у Сврљигу веле да је одличан и инжењер и менаџер.
– Спадамо међу најбоље приватизоване фирме у Србији – каже Старчевић за Националну ревију. – Испунили смо све обавезе према држави, радницима и локалној самоуправи. Успели смо захваљујући томе што је фабрику купила фирма из исте бранше и озбиљно уложила у производњу и развој. Нема добре приватизације нигде у свету, па ни у Србији, без свежег капитала. А у компанији „ДИВ” су имали и знање и новац. Трећи битан фактор, по мени би он могао бити и на првом месту, јесте ваљана унутрашња реорганизација. Ту видим и неку заслугу моју и мојих сарадника.
Срећа је што мало ко у Европи има овакав производни програм, објашњава Старчевић. У зависности од асортимана и тренутне потражње, дешава се да месецима извозе 89 одсто укупне производње.
– Стратешки партнер нам је немачки „Тисен Круп”, тако да радимо и за немачке железнице. У овом тренутку, имамо оперативни уговор вредан 5.600.000 евра. Произведемо, шаљемо робу, они плаћају, стижу нове спецификације, ми засучемо рукаве, и стално тако. Радимо пуном паром, у три смене, понекад и четири. На жалост, најмање радимо у властитој кући. Али, ако почне модернизација пруга и српске железнице, како најављују, биће великог посла за нас и у Србији.

ПОТПУНО ЗАОКРУЖИВАЊЕ ПОНУДЕ

– У Европи пролазимо захваљујући квалитету, цени и роковима. Да бисмо то испунили, мора да постоји ред. Максимално користимо радно време. Смањили смо време израде производа (што битно утиче на његову цену), смањили смо трошкове, утрошак материјала, побољшали квалитет, заправо га подигли на европски ниво. И за све то добили смо одговарајуће сертификате – прича Старчевић. – Наша анализа пословања показала је да на улазу имамо 23 одсто бољу зараду него на нашем готовом производу. Ево како: кад купујемо 4-5 хиљада тона репроматеријала, и кад на такву количину још поменете авансно плаћање, онда су добављачи спремни толико да оборе цену да смо сви задовољни. У Србији радимо са јавним предузећима, пре свега са „Железницом Србије” и „Електропривредом”, нарочито са термоелектранама „Колубара” и „Никола Тесла”. Практично, ми им одржавамо пругу. Испоручујемо им шине и све што је потребно за несметан рад. Имамо технологију топлог ковања, кујемо шрафовску робу (вијчану) од најмањих до највећих димензија потребних у железници. Срећна околност је и што наша матична фирма у Самобору на лагеру у сваком тренутку има вијчане робе у вредности 36 до 42 милиона евра, што је импозантан капитал.
Пре две године ова сврљишка компанија направила је потпуно нову фабрику бетонских прагова, како би технолошки заокружила своју понуду колосечног прибора. Прагови, и то бетонски, недостајали су за прављење пруга великих брзина. Годину дана су тај производ тестирали у Немачкој, дотеривали, све док нису добили изванредне резултате. У овом делу Европе, такве фабрике нема.
Компанија „МИН ДИВ Сврљиг” годишње преради око 15.000 тона материјала. И сваке године све више. Највећи скок је био 2007, када је производња у односу на претходну годину повећана за 52 одсто, а 2008. то повећање било је 28 одсто. Лани је повећање у односу на претходну годину износило 12 одсто. Плате су натпросечне, стимулације за најбоље раднике редовне.

***

Запошљавање
– Нико од наших запослених није отпуштен. Један број људи одлази у пензију, а откако сам ја овде, од 2007, запослили смо 113 нових људи, па нас има до 320. Примамо нове младе људе, оних профила који су нам потребни. Најбоље ученике средње Машинске школе у Сврљигу стипендирамо, а кад заврше школу код нас им је осигуран посао – каже генерални директор Старчевић.